Kako si počeo da se baviš slikanjem? Šta te inspiriše u ovom poslu?
Sva deca vole da crtaju. Nekima od njih, kasnije, roditelji i okolina objasne da to nije interesantno, da od toga ne može da se živi, da trebaju da odrastu. Meni su to isto pričali godinama, desetinama godina. To je bio moj način za orjentaciju, saznavanje nečeg novog, shvatanje samog sebe, odrastanje (mada ne onako kako su očekivali). Bilo mi je i još uvek mi je interesantno. Bio sam radoznao i bavio sam se mnogim stvarima – kao tinejdžer pisao pesme i priče, svirao gitaru, voleo da vozim automobile i motore, popravljao i sklapao elektronske aparate i kompjutere, programirao. A nekako mi se čini da mi je crtanje pomagalo u svim tim aktivnostima jer sve što je trebalo zamisliti meni je bilo blisko. Naročito puno sam crtao i slikao u školskim danima. Sve što mi se tada događalo je na ovaj ili onaj način završavalo sa vizuelnom prezentacijom. Još imam u roditeljskoj kući neke od tih slika i crteža a znam i da ih neki prijatelji iz tog doba još drže na zidu. Isprobao sam puno načina da se izrazim, pokušavao, menjao, čitao o tome i u tome napredovao. Možda su moje poruke sada suptilnije, složenije – i ja sam se promenio – ali su i dalje suštinske, autentične – bez obzira koju formu izaberem da ih saopštim.
Kad se uhvatiš u koštac sa novim projektom, kako ga započinješ i koja je tvoja omiljena faza kreativnog procesa?
Stvaranje je veoma zarazan proces. Zbog toga započinjanje nije problem – problem je ne završiti ga pre vremena. U mojim sveskama i blokovima postoje stotine skica – neke su razmišljanja na temu, neke beleženje ili podsećanje na nešto interesantno što sam video/zapazio, neke isprobavanje ili učenje nečega (oblika, odnosa tamno-svetlo, pravca kretanja, …). Većina slika je tako počela. Mnoge su tako i završile. Na neke teme se vratim posle nekoliko dana, na neke posle nekoliko meseci ili godina. Na neke naravno, nikad. Neke od slika sam završio u mislima i više mi nije trebalo u tom trenutku. Hoću li im se vratiti – to niko ne zna. Naravno postoje i trenutci krize, sumnje u smisao toga što radim – mislim da je to ljudski, povremeno preispitati motive, utvrditi dokle se stiglo i kuda dalje. Posle takvih trenutaka obično imam još više volje da nešto uradim, sigurniji sam i opušteniji.
Kako biraš teme svojih slika i šta te vodi kada biraš boje i kompoziciju?
U uzrastu pred punoletstvo, kada su osećanja jaka i umeju da izbace iz ravnoteže, kroz slike sam uglavnom predstavljao ono što nisam smeo da napišem rečima u nekoj pesmi. Što iz straha da će neko zloupotrebiti (i povrediti me) što iz brige da ne povredim sebi bliske osobe (da ne shvate pogrešno to što bih hteo da im kažem). Simboli su mi uvek bili interesantna oblast. Želeo sam da izmislim nešto novo a da istovremeno nekome bude jasno šta to simbolizuje – makar nakon malo(više) uloženog truda. U ranim radovima bih, ako ne smislim ništa bolje, menjao tehniku rada na crtežu/slici (crtao ceo crtež u jednoj vijugavoj liniji ili u kratkim potezima četkice isl.) ako treba – samo da bih izbegao očiglednu poruku. To i dalje radim, banalno mi jednostavno ne prija. Smatram to čak obavezom “pravog umetnika” – da se pred njegovim delom posmatrač zapita “razumem li ja ovo, da nisam nešto propustio?”
Koji je tvoj omiljeni medijum za rad i zašto?
Nisam sasvim siguran zašto se baš najčešće odlučujem za rad vodenim bojama. Jednostavno dok zamišljam sliku ja u glavi definišem kako bi ona i tehnički trebala da bude odrađena. Zamišljam sve – kakva je podloga, tekstura, boja, šta će se od toga prekriti a šta ne, koji sloj boje ide na dno a koji preko isl. Svaki medijum ima svoje karakteristike koje je potrebno istaći ukoliko njime radiš – to slici daje lepotu i autentičnost. Ja od početka volim rad transparentim medijima. I u uljanim bojama sam češće koristio transparentne pigmente. Možda zato što je linija crteža vidljivija – od skora sam počeo da za crtež koristim crvene “Prismacolor pencil” koje su upadljivo vidljive, za razliku od grafita koji se akvarelom poprilično “spere”. Linije crteža koje se vide imaju dvostruku ulogu. Posmatračima iz blizine, uz teksturu papira, dokazuju orginalnost i ljudskost a u njima mogu videti i pokrete ruke – kretnju koju je ona pravila. Mladim i hobi umetnicima takođe pokazuje i to da umetnička slika nije bojanka i da se nanosi boja namerno ne poklapaju sa iscrtanim formama kao i to da umetnik ima prava da se u toku rada predomisli ukoliko to doprinosi boljem izrazu. Pre desetak godina, kada sam odlučio da počnem sa akvarelom to je bilo da bih sebe naterao na malo više planiranja – jer u akvarelu se ispravke vide. Danas je taj deo već uveliko ušao u rutinu, planiram svo vreme nevezano za medijum kojim ću raditi.
Nenad Kojić: Dve kupole
Možda bi interesantna pozicija umetnosti (u koju ja pokušavam da ubacim svoje radove) bila most između individue i društva. Spona ličnog i zajedničkog. Ulaznica za svetsko društvo pojedinaca (pojedinačnih mislilaca sa pravom na saglasnost). Putokaz meni ka ostalima isto koliko i putokaz ostalima ka meni.
Da li imaš neku sliku koja ti je bila posebno izazovna za stvaranje? Kako si se izborio sa tim izazovima?
Trudim se da svaka slika u sebi ima izazov – u suprotnom bi mi bilo dosadno. Pored toga uvek je izazov hoće li posmatrači shvatiti šta sam hteo tom slikom da (po)kažem. U početnim radovima svakog slikara postoji deo dokazivanja (sebi i drugima) – poruka “ja to mogu” ali to brzo većini postane dosadno. Tehnika se nauči – ostaje suština. Jezik vizuelne komunikacije je univerzalan za sve kulturno bliske narode ali u svakom društvu postoje grupe koje ga razumeju i grupe koje ga ne razumeju, kojima je taj jezik stran. Pri planiranju slike ja moram tačno da znam kojoj grupi se (ne)obraćam i da će me ciljna grupa razumeti – ako se potrudi da malo pogleda “ispod očiglenog”. Tako da je u stvari izazov publika, posmatrač, a ne sama slika. A sa publikom se ne borim – sa njom tražim zajednički jezik, biram je kako bi ona birala mene – taj izazov je večit, kada se sa njime “izboriš” postaje dosadno i publici i meni.
Koje umetničko delo ili umetnik ti je bio najveća inspiracija? Na koji način se to odrazilo na tvoj rad?
Odgovoriti na ovo pitanje je kao da nekoga ko se penje stepenicama pitate koji mu je stepenik najvažniji. Prvi korak je važan ali na svakom je moguće odustati. Mnogo sam vremena potrošio lutajući jer sam autodidakt. Sa druge strane sam sam birao svoje ciljeve pa verovatno izgledam orginalnije nego da su to drugi radili za mene. A ti ciljevi nisu uvek bili veliki (bar gledano iz sadašnje perspektive) a nisu uvek bili ni laki. Spisak uzora je stvarno dug i sigurno ću nekoga preskočiti. Od klasika bih mogao navesti : JWM Turner, John Singer Sargent, Van Gogh, Richard Schmid. Od domaćih – Milan Miletić, Stojan Milanov. Od stranih savremenih: Alvaro Castagnet, Joseph Zbukvic, Nathan Fowkes, Zhao Ming Wu, Charles Reid, Ron Ronson, Joe Dowden, Richard Robinson, a u jednom periodu i Bob Ross.
Ono što je možda i važnije od toga su dve knjige koje su jako uticale na moj način izražavanja. Prva je – “Drawing on the Right Side of the Brain” by Betty Edwards ( Crtanje desnom stranom mozga – Beti Edvards), uz koju sam bitno popravio svoj crtež. Uz nju sam se izborio sa oblicima i realizmom tako da sam mogao da se posvetim odnosima na slici i tome da linija bude ekspresivnija, živahnija.
A druga je – “Moving the Eye Through 2-D Design: A Visual Primer” by Buy Shaver. Ne znam postoji li u prevodu. Uz koju sam dublje ušao u „gramatiku vizuelnog izražavanja“, tj. kako većina ljudi podsvesno reaguje na određene vizualne podsticaje.
Ono što je zajedničko za sve njih je da ni u jednom trenutku nisu u meni budili želju da ih kopiram jer su jasno odvajali principe (dizajna i umetnosti) od svojih navika i tehnika.
Kako se nosiš sa time što nekad moraš prilagođavati svoju umetničku viziju komercijalnim potrebama? Kako pronalaziš balans između svoje kreativnosti i želja klijenata?
Vizuelno izražavanje ima veoma mnogo sličnosti sa muzičkim delima (što je Kandinski u svojim slikama pokušao i da dokaže). U obe umetnosti je “prepoznatljivost” dela usko povezana sa njegovom popularnošću u krugovima “konzumenata”. Svaki umetnik za sebe odlučuje gde će se pozicionirati između “klasa i masa”, hoće li se sviđati samo drugim profesionalnim umetnicima i/ili profi-kolekcionarima ili će svoju publiku potražiti i u manje profesionalnim krugovima. Po meni tu odluku nije moguće brzo i lako menjati – ona postaje sastavni deo stila i izraza koji umetnik koristi. Lično sam imao situacije da me za istu sliku “optužuju” obe strane – umetnici tvrdeći da je komercijalni motiv (što mislim da ne postoji, motiv je uvek opravdan – prezentacija može biti više ili manje “komercijalna”) a “obični” posmatrači da nisu mogli da prepoznaju mesto koje je poslužilo kao inspiracija. A ja tu sliku i dalje smatram veoma uspešnom jer su određeni posmatrači, koji – moram da priznam – pomalo prate moj rad, veoma precizno “preveli” tu moju poruku bez potrebe da im je dodatno objašnjavam. Za stvarno i potpuno razumevanje jedne slike često je neophodno obratiti pažnju i na neke naizgled nebitne i nepovezane stvari – npr. godinu u kojoj je nastala, ugao prikaza ili raspored osoba i njihovo kretanje. Sve to zajedno sa međusobnim odnosima čini jednu sliku onakvom kakva jeste. Oni koji to žele da istražuju – imaju materijala, oni koji to ne žele mogu samo uživati (ili ne uživati) u ukupnom utisku. Ja se nadam da će vremenom, kako se sve više ljudi upoznaje sa mojim načinom rada i razmišljanja biti i sve više ljudi koji će bez objašnjavanja razumeti poruku koju moje slike nose.
Kad dobiješ kritike na svoj rad, kako se nosiš sa tim?
Ne plašim se kritika mada ih jasno razvrstavam po tome šta znam o onome ko kritikuje. Apsolutno sam svestan da ne vide svi isto i ne razmišljaju svi na isti način. I dalje je mnogo ljudi koji smatraju da slika treba da se takmiči sa fotografijom tog istog mesta ili objekta. Ja nisam tog mišljenja. Spreman sam da većinu kritika saslušam i o njima razmislim, naročito ako dolaze od ljudi sa bujnom maštom. Stil koji se trudim da izgradim i održim je prilično apstraktan za one koji vole realizam i možda suviše realan za one koji su ljubitelji čiste abstrakcije. To me automatski stavlja na metu kritike i jednih i drugih. Pa ipak imam svoje razloge da ostanem na tom putu, da nastavim tako da radim. To je moja odluka, moj put, moj stil. O kritikama, kao što rekoh, razmislim – jer mislim da nisu upućene sa zlom namerom, pa ako se uklope u principe koji me vode – OK. A ako se ne uklope – opet OK.
Nenad Kojić: Trg Slavija
Ako bi mogao da daš jedan savet mladim kolegama, šta bi to bilo?
Mladim umetnicima u današnje vreme uopšte nije lako da definišu šta žele da rade i kako će to izraziti. Pristup masovnim medijima je doveo do veće mogućnosti za učenje ali i veće dileme što se tiče smisla samog rada (AI je to čak dovela do apsurda – ali o tome drugom prilikom). Lako je pomešati popularnost sa smislom. Smisao umetnosti ne treba da bude popularnost radi popularnosti. Popularnost ima smisla tek ako postoji poruka koju treba preneti masovno (kao primer bih naveo npr. Picasso-a i “Gerniku” ili Banksy-a i “Flower Thrower” ili “Game Changer”). Dakle razmislite – Šta vam je bitno, najbitnije. Pa onda osmislite kako to da kažete (vizuelno?) da vas razumeju. Poruka može biti lična, može biti i univerzalna ali je važno shvatiti da je umetnost/slikarstvo jezik komunikacije i kao svaki drugi jezik treba da prenosi poruku. Smisao je važniji od tehnike – ako nema komunikacije tehnika je ne može stvoriti.
Koje je tvoje omiljeno delo koje si stvorio i zašto baš to? Kakve uspomene te vežu za to delo?
Ne mogu da izdvojim jedno delo. Prošao sam kroz razne faze odrastanja kao čovek i kao slikar. U skoro svakoj od tih faza imam po neki rad koji mi je ostao u sećanju kao najveći uspeh, kao položen ispit za prelazak u sledeću fazu. Pa ipak nisu mi oni najdraži – jer sam znao da će doći (što bi rekao Van Gog – pošto vežba/rad čine napredak, ja nemam sumnje u to da ću napredovati). Najdraži su mi radovi koje su moja deca i moja supruga izabrali da im stoje na takvim mestima da ih ugledaju prve ujutru – čim otvore oči. Izabrali su ih da im oni ulepšaju svaki novi dan i zato su mi ta dela najdraža, ne postoji uspeh koji može da se poredi sa tim. A svako delo je u najvećem svom delu uspomena. Ne znam kako drugi slikari smišljaju i prave svoje radove ali ja se dosta vežem za to što radim u nekom periodu. Razmišljam o tome satima i danima, često je uz to vezano i neko putovanje u grad – mesto koje me je inspirisalo. Ili pokušaj da zamislim kako je to izgledalo nekome u čiju poziciju želim da se postavim. To je kao da pokušate da ceo album sa nekog divnog putovanja svedete na jednu ili dve slike – osećanja su jaka pa i uspomene.
Kako si razvijao svoj stil tokom vremena? Da li imaš neki poseban trenutak kada si osetio da si napredovao?
Stil je rezultat razmišljanja i rada. Sve dok jedno od ta dva činioca ne nestane stil nastavlja da se razvija. Jedini uticaj na stvaranje stila koji sam mogao da izvršim je naknadna selekcija – šta će ići pred publiku a šta ne. I taj razvoj nije nikada bio pravolinijski. Nešto što jednog dana ni u ludilu ne bih pustio pred publiku nakon par dana/meseci/godina može da mi se učini OK. Ili češće suprotno. Kao što u svojim mislima ne razmišljamo o tome koliko smo mladi/stari tako ne razmišljamo ni o statusu napredovanja – jednostavno smo tu (i to uvek zasluženo). Svest o napretku dobijemo tek kada se osvrnemo. Tada shvatimo da je niz malih odluka koje smo donosili tokom vremena imao veći efekat nego što smo mogli da predpostavimo. Ali to je tako. Ono što je sigurno imalo velikog uticaja na moj razvoj, kao i na razvoj celog sveta u krajnjoj liniji, je internet. Dostupnost novih knjiga, videa, materijala, četkica, isl. je na jednom postala toliko bolja da je to napravilo revoluciju. Uz to naravno i mogućnost uvida u dela drugih autora – od kojih se uči, što takođe utiče na stil, nekada svesno a nekada nesvesno.
Veliku prekretnicu u mom stilu je svakako imala i odluka da naučim rad u tehnici akvarela. Akvarel se od sličnih medija (ulja, gvaša i akrila) razlikuje u tome što ne sakriva prethodne delove procesa (transparentan je) i što je najlepši kada ostavite da pigment “pliva” po mokrom papiru i samostalno se meša i pozicionira (što znači da mu morate ostaviti prostora za takvo ponašanje). Kada sam počinjao da radim akvarele znao sam za deo o transparentnosti i neophodnosti planiranja – to me je i privuklo, ali nisam slutio da će uticati i na moj odnos prema kontroli tj. opuštenosti. To su u stvari dva vrlo kontradiktorna zahteva zbog kojih se verovatno akvarel i doživljava kao težak medijum za rad. Čak često možete videti veoma dobre slikare koji akvarel koriste samo povremeno da ga koriste sličnije uljanim bojama. Radeći uglavnom mokro-na-suvo (wet on dry), sa previše oštrih ivica i bez dovoljno mešanja boje na papiru. Tako sam i ja počeo i mnogo sam vremena utrošio trudeći se da se oslobodim, opustim i prepustim akvarelu da odradi onaj deo u kome je bolji od mene. To je promena o kojoj nisam ni slutio a veoma je vidljiva na mojim kasnijim radovima.
Koji je po tvom mišljenju, značaj umetnosti u društvu? Kako se tvoj rad uklapa u taj kontekst?
Razvoj umetnosti i razvoj društva čini se da teku uporedo ali nikako paralelnim linijama. Muzička umetnost na primer je još pre više stotina godina podelila svoj repertoar na onaj za klase i onaj za mase. Nisu se slušale iste stvari u krčmama i na balovima. Likovna i vizuelna umetnost uopšte u narodnim masama do skora kao da i nije bila prisutna (malo kroz nošnje i nakit). Likovno izražavanje bilo je rezervisano za mali broj ljudi a posedovanje slika samo za najbogatije i najuticajnije. Čini mi se da je to razlog zašto se i danas u običnom narodu slabo prepoznaju promene koje su nastale u likovnoj umetnosti. Jedna od najvećih promena je svakako izum i unapređenje fotografije čijom je dostupnošću potpuno nestala potreba za imitiranjem stvarnosti. To naravno ne znači da je realizam u savremenom slikarstvu iskorenjen ili beznačajan ali daje slobodu onim umetnicima kojima to nije prioritet da svoj rad predstave onako kako oni misle da treba. Oslobađanjem od obaveze kopiranja stvarnosti likovna umetnost je dobila pravo da svoju poruku prenese na onaj način za koji smatra da će imati najviše efekta na ciljanu populaciju. Po mom mišljenju time je postala više umetnost a manje zanat.
A šta je to što umetnost treba da bude? Sredstvo za opuštanje? Filozofsko pitanje suštine postojanja? Experiment iz psihologije? Jezik opšte komunikacije? Ili kao u onoj TV reklami – „Za nekoga sve, za svakog po nešto“?
Možda bi interesantna pozicija umetnosti (u koju ja pokušavam da ubacim svoje radove) bila most između individue i društva. Spona ličnog i zajedničkog. Ulaznica za svetsko društvo pojedinaca (pojedinačnih mislilaca sa pravom na saglasnost). Putokaz meni ka ostalima isto koliko i putokaz ostalima ka meni.
Možeš li da nam ispričaš o nekom posebnom iskustvu koje si doživeo kao slikar? Kako se to odrazilo na tvoj rad?
Ekonomija Srbije je u konstantim krizama od negde 1987.g. pa sve do danas. Zbog toga je izbor slikarskog pribora i materijala u konstantnom opadanju pa sam počeo pri svakom izlasku iz zemlje da obilazim i „art-shop“-ove u potrazi za nekim vrstama papira i boja koje se kod nas ne mogu naći ili stižu veoma retko. U gradu Pragu u Češkoj sam pronašao dve veće prodavnice umetničkog materijala i pribora i nekoliko galerija koje obiđem svaki put kada se u njemu nađem. Prag je svetska turistička atrakcija pa se u prodavnicama i galerijama uvek nađe i (ostalih) stranaca koji su kao i ja oduševljeni dobrom ponudom. Često se tu započne i neki razgovor o tome šta je ko isprobao, kako mu to izgleda, kako funkcioniše isl. Obzirom da su u pitanju posetioci sa bukvalno svih strana sveta konverzacija je najčešće na engleskom uz pokazivanje i objašnjavanje rukama za one stvari čijeg naziva na engleskom ne možemo da se setimo. Slično je bilo i pre nekih 4-5 godina u velikoj prodavnici u centru. Dok sam razgledao policu sa prajmerima u blizini jedne od kasa mlada žena je prišla kasi i počela da razgovara sa prodavačicom. Nakon nekog vremena pronašao sam šta me je interesovalo i stao u red da sačekam plaćanje. Gledao sam u tekst ispisan na teglici koja mi je bila u ruci i nisam ni bio svestan šta se ispred mene događa. Iza mene je polako počeo da se stvara red. Još nekoliko ljudi sa stvarima u rukama je prišlo i stalo da čeka u redu. Tada sam već pročitao tekst sa teglice i podigao pogled ka kasi i devojci koja je još stajala ispred mene i razgovarala sa prodavačicom. Pred njom se nalazila „gomilica“ od nekoliko kutija različitih veličina i nekoliko četkica pored. Shvatih šta se događa pa se malo skoncentrisah i da čujem šta pričaju (pričale su relativno tiho, skoro šapatom, jer je atmosfera u prodavnici veoma slična onoj u bibliotekama i niko nije želeo da remeti koncetraciju ostalih posetilaca). Mlada dama je želela da počne da slika akvarelom ali nije znala koji komplet bojica da izabere i koje su četkice najbolje za to što ona želi da radi. Sa druge strane prodavačica je pokušavala da je uveri da, iako ona sama ne radi u akvarelu, tu i nema neke velike razlike u proizvodima i da koji god komplet da izabere – to će joj odgovarati. Korišćenje engleskog kao jezika komunikacije nije im koristilo pa se razgovor poprilično otegao i u redu je već počelo da se oseća nestrpljenje. Shvativši da je mlada umetnica kao i ja iz zemlje u kojoj je izdvajanje za komplet kvalitetnih akvarel boja prilično ozbiljna investicija – rešio sam da se umešam. Izvinio sam se što se mešam i pitao mogu li da pomognem. Mlada umetnica je, pomislivši da to radim iz nestrpljenja, bacila jedan pogled ka meni i pitala ko sam ja. Objasnih da sam slikar, da radim akvarelom i da možda mogu da joj pomognem da se odluči. Već posle tih reči se malo opustila ali je i kod nje nervoza već bila prisutna zbog ostalih ljudi koji su čekali u redu. Predložih da odmah odvojimo one komplete koji su joj mnogo iznad budžeta i da se ona i ja sklonimo u stranu dok se ne odluči a da kasirka za to vreme nastavi rad sa ostalim kupcima. Bila je malo ljuta što sam je pomerio iz reda (iako sam se i ja sklonio sa njom) i kad smo stali sa strane za jedan pult – spusti nekoliko preostalih kompleta boja i reče: „Ja sam završila likovnu akademiju – zašto mislite da bih trebala baš vas poslušati o izboru kompleta boja?“ Dolazio sam u slične situacije pa sam se brzo snašao. Iz svog ranca izvadih blok sa nekoliko crteža i sličica koje sam napravio tog i prethodnog dana baš u Pragu. Bila je tu i jedna skoro potpuno završena slika – potpuno u duhu akvarela. Relativno mala ali sa svim odlikama koje dobar akvarel treba da ima. Pomislio sam da bi mogla biti dokaz da stvarno jedna slika vredi kao hiljadu reči. Mlada dama pogleda sliku pa vrati pogled ka meni i upita: „Vi ste to naslikali?“ Ja samo klimnuh glavom. Videla je ona i ostale crteže i skice dok sam listao blok da pronađem ovu da joj pokažem, tako da joj je to bilo jasno i bez moje potvrde. Ona se povuče korak u nazad i kao da napravi blagi naklon nakon čega reče: „Kažite mi šta da kupim i ja ću vas poslušati.“ Nekoliko posetilaca iz reda za kasom takođe priđe da pogleda sliku. Mlada dama i ja smo završili biranje pa kada je kasirka završila sa kupcem koji je već bio na redu ona je pozva da priđe. Ja stadoh na kraj sada već opet kratkog reda a mlada umetnica me pozdravi i još jednom se zahvali pri izlasku. Pri izlasku iz radnje još jednom mi je pala na pamet izreka „Jedna slika – kao hiljadu reči.“ Zadovoljan kupovinom koju sam obavio i time što sam pomogao mladoj dami da kupi odgovarajući komplet boja krenuh u obilazak galerija.
Kako misliš da se digitalno doba odrazilo na svet slikarstva? Da li si i ti prilagođavaš tim promenama i na koji način?
Već sam spomenuo da je internet kao mesto za učenje imao velikog uticaja na sve pa i na moj napredak u likovnom izrazu. Takođe je imao uticaja i kao mesto zbližavanja umetnika i kolekcionara. I da nije bilo drugih uticaja osim ova dva to bi već bile velike promene. A kada tome dodamo digitalnu fotografiju, slikanje na računaru, NFT i AI čini se da više ništa nije kao pre.
Iako pratim šta se događa na „sceni digitalne umetnosti“ još sam mnogo više vezan za klasično slikanje i ono što bih ja nazvao „analogna umetnost“ – kao kontrast digitalnoj.
Internet ovih dana vri od raznih tekstova u vezi sa ChatGPT-4 i sličnim AI rešenjima. Neki su oduševljeni a drugi uplašeni. Meni se čini da i jedni i drugi preteruju. Veštačka inteligencija može da ima svoje svoje mesto u svakodnevnom životu pa i u umetnosti – kao što i sada postoji digitalno slikarstvo. Neko će to prihvatiti u potpunosti kao svoj svet i svoj način rada. Ono čega moramo biti svesni je da je npr. masovna primena digitrona dovela do toga da većina ljudi nikada ne nauči proste matematičke funkcije. Nekima to stvarno nije bilo potrebno u životu a nekima je sigurno zatvorilo određena vrata za napredak. Slično će biti i sa AI ali moramo biti svesni da će neko ko je dobar u svom poslu sigurno moći i bolje da upotrebi moći veštačke inteligencije. Takođe moramo misliti i o tome da će oni koji žele da nekome nanesu zlo to takođe moći brže i efikasnije da urade uz AI kao i oni koji žele da urade nešto dobro.
Iz moje perspektive kao umetnika uticaj AI je verovatno precenjen. Većina hobi umetnika uživa u tome što radi – nije im cilj da ih neki računar u tome zameni. Takođe u profesionalnoj umetnosti i sada ima umetnika koji stvaraju brže i više i onih koji to rade sporije i to ne utiče primarno na njihov status. Mislim da ćemo za značajniji masovni uticaj veštačke inteligencije na sam proces stvaranja ipak morati malo da sačekamo.
Koje su ti buduće ambicije kao slikaru? Šta bi voleo da postigneš u narednim godinama?
Možda će zvučati malo uvrnuto ali ja ne razmišljam o svojoj budućnosti kao slikaru – ja razmišljam o budućnosti svojih slika. Jer moja je budućnost izvesna – ja ću slikati, raditi i napredovati (onako kako to budem sebi omogućio). Već su mi neki budući meseci u planu što se tiče putovanja isl. Ali slike koje su gotove ili koje će u budućnosti nastati nisu sasvim vezane za mene – one mogu imati svoj život. Znam da će neke svoje putovanje (bez mene) započeti u galerijama u Beogradu. Znam i da će neke otputovati da se pridruže slikama koje su već u raznim zemljama sveta (USA, GB, I, D i ostale EU zemlje, JP, NZ, …). U pripremi je monografija sa preko 300 radova kao obeležavanje 10 god. rada u akvarelu. Razmišljam o ponovnom slanju slika na neke od prestižnih izložbi itd. Ali kao što rekoh – sve su to planovi za slike, moja budućnost je njihova „prva pratilja“ – tako ja to vidim.
Slikarstvo ne vidim kao vrstu sporta u kome bih ja morao da postižem neke rezultate (medalje, pehare isl.) već pre kao brigu o tome da su neke od mojih slika zaslužile (ili će tek zaslužiti) da budu viđene od većeg broja ljudi – njima je to svrha postojanja a ja ću kao dobar staratelj da se potrudim da one svoju svrhu ispune.